Jedan naizgled trivijalan medijski događaj sa početka 2019. godine nastavio je rasprave na temu "Deca i YouTube". Nije reč o nekoj neprimerenoj radnji poput prikaza nasilja (što nije retkost), već o samom "fenomenu" popularnosti praćenja snimaka sa naizgled nevažnim temama.

Prva reakcija koja se čini logičnom je "Kakve su ovo generacije?". To je univezalno pitanje koje decenijama postavljaju roditelji, čudeći se ponašanju svoje dece.

Zamislite kako je bilo "odraslim" generacijama 60-ih kada su posmatrali svoju decu kako besomučno vrte jednu istu numeru na gramofonima. Ili zaprepašćenje roditelja 80-ih kada srednjoškolac svoju sveže okrečenu sobu oblepi posterima pevača sa čudnim frizurama.

Neki od zatečenih roditelja će konstatovati da ne razumeju današnje generacije. Nisam psiholog, ali sam siguran da je "ne razumem"  izraz koji ne treba tako olako koristiti, jer odaje nesposobnost sagledavanja šire slike. Naročito ukoliko komentarišemo široko zastupljene fenomene. Možda je pojedinac nerazuman, ali ne i veći broj jedinki.

Da tražimo logiku u opravdanjima sebe, je zaključak "da je u naše vreme sve bilo lepše, jasnije i logičnije." Znači - ono čemu su se naši roditelji čudili, mi bismo rado videli kod naše dece jer je "Svet poludeo". Jedno od mogućih tumačenja ovog fenomena "u naše vreme je sve bilo lepše" je skorašnje pojavljivanje "retro 90-ih" pokreta. Kada je decenija najveće bede i moralnog stradanja društva nekome lepo vreme, to pokazuje da dete bez egzistencijalnih briga živi bezbrižnije nego kada stasa i ima obavezu da brine o nekome.

Još jedan fenomen je najjasniji - prebacivanje krivice i odgovornosti na druge. Možemo biti kivni na prosvetne radnike što nas teraju da radimo sa decom gradivo koje ih oni uče, ali vaspitanje prvenstveno potiče iz kuće. Prebacivanje krivice na druge i naša "bezgrešnost" nije tema ovog teksta, već uticaj roditelja na maniju "druženja" sa telefonom. Ne zaboravimo – vreme kada su se deca koja su akteri video snimka "Baka Prase izazvao haos u Novom Sadu" rađala, njihovi roditelji su već prihvatili mobilne telefone kao obavezni društveni trend, tražili što tanje modele i besomučno kuckali SMS poruke.

Jedno od kontroverznih rešenja ovog "problema" može biti zabrana korišćenja. Rasmislimo o tome pre nego se odlučimo na taj metod – dete će pronaći način da gleda ono što želi (kod prijatelja ili u igraonici) i poželeće da kao starije nadoknadi ono što mu je branjeno. Ograničavanje se čini primamljivijim rešenjem, po principu "štapa i kanapa", koliko učiš – toliko imaš vremena za zabavu.

Samo će najuporniji i oni koji ne žale, znatan deo svog teško izborenog slobodnog vremena posvetiti upoznavanju sadržaja koje dete interesuje. Uticaj na kritičku sposobnost prepoznavanja kvalitetnog sadržaja je sledeći nivo. Vrhunac je pronalaženje (samim tim i podsticanje) kreativnih potencijala svog deteta.

Jovan Mirović