Princ glume

Praviti večnu podelu, na tim lestvicama. Govoriti kome koje mesto pripada, porediti, dokazivati, opisivati... Sve je to kada se priča o delovanju Nebojše Glogovca na kulturu i umetnost, na naš teatar i glumački poziv uopšte, nepotrebno. Jedan je od retkih, gotovo i jedini kome se nema šta za prigovor. Pred njegovim okom se uživa, glasom krepi, sijanje koje izbija svuda oko njega dotiče sve u sali, bilo da je ona pozorišna ili bioskopska, ako se film gleda u kući ili pod otvorenim nebom, na krovovima zgrada Beogradskih. On ostaje čist!Govorio sam mu da moje reči, iako su mi odane i s njima pokatkad zapišem neka čuda, ne umeju da ga objasne. Bio je zadovoljan i nasmešen, ja nisam. Ali bilo mi je drago da sam uspeo da mu popnem smešak na lice.

On će kao što to kažu stihovi jedne pesme velikog Brane Crnčevića, premda mnogi pokušavaju da ga dešifruju i ostave u nekoj priči ili knjizi, ostati „Jedan, u svakome zbiru, usamljen ko svemir, u većem svemiru.„

Neopisiv, neizrečen, svojim preranim ukrcavanjem na taj brod ka nebu, po mnogima, nedorečen. Ali će uvek i svuda biti princ.

Iako je priča o Nebojši, nakon šestog meseca od kad se uputio na neku drugu zvezdu, da joj šapne kako se svetli kroz mrak, neminovno protkana bolom. Znajući da on ne voli nešto takvo, da nekog čini sam sobom zabrinutim i polomljenim. Radije ću se danas setiti jedne od anegdota koju je Nebojši jednom ispričao.

„Rat tek što je prošao, negde u Italiji na festivalu, prikazuje se „Nebeska udica“. Ide završna scena, mali Ognjen, momak koji igra Jovana, Nebojšinog sina u filmu, tapka košarkašku loptu po keju, kreće odjavni rol, polako pale se svetla. Publika aplaudira svi poustajali na noge.

Izlaze na poklon LJubiša Samardžić, Ana Sofrenović i Nebojša. Aplauz traje već preko dva minuta, svi oduševljeni filmom. Gospodin LJubiša u euforiji sveopšte prihvaćenog filma, diže košarkašku loptu i onako visok, zamahne da daruje loptu nekome u publici i kako je bacio loptu tako pođe da izađe sa scene. Lopta prilično brzo leti ka nekoj starijoj gospođi sa naočarima, ona ne stiže da podigne ruke, lopta je udara u lice, naočare odleću, a sa njima i gospođa seda nazad u sedište, aplauz ne prestaje. A Nebojša i Ana se gledaju nemoćni da išta promene." Srećom sve se dobro završilo, bez ikakvih povreda. I ostala je ta angdota da traje.

Ako se malo pažljivije pogleda, uočićemo da je ključ po kome se može govoriti o jednom polju Glogovčevog delovanja, možda i jedinom od one iskonske važnosti u njegovom biću, ta čista iskra njegov duše koja uvek i odasvud najpre delima govori: „Svima sam bio sve, da kako god spasim koga.“ 1 Kor. 9, 21-22 Verujem danas, da je on mnogima pružio, ako ne spas, bar putokaz na tu stranu. U tim ljudima, a svakako još više van njih kroz svoja dela i konačno tamo u tom trenutno nevidljivom, živi princ glume i čudo od čoveka Nebojša Glogovac.

Autor : Dušan Stojanović